Сура 16 · Џуз 14
An-Nahl · 16:35
وَقَالَ الَّذِينَ أَشْرَكُوا لَوْ شَاءَ اللَّهُ مَا عَبَدْنَا مِنْ دُونِهِ مِنْ شَيْءٍ نَحْنُ وَلَا آبَاؤُنَا وَلَا حَرَّمْنَا مِنْ دُونِهِ مِنْ شَيْءٍ ۚ كَذَٰلِكَ فَعَلَ الَّذِينَ مِنْ قَبْلِهِمْ ۚ فَهَلْ عَلَى الرُّسُلِ إِلَّا الْبَلَاغُ الْمُبِينُ
И говоре они који друге поред Њега обожавају: „Да је Аллах хтео, не бисмо ни ми ни наши преци, поред Аллаха, никога обожавали и не бисмо ништа, без Његове воље, забрањеним сматрали.“ Исто тако су и они пре њих поступали. А зар су посланици били дужни ишта друго него да јасно обзнане истину?!
Тефсир
Они који поред Бога друге обожавају кажу: “Да је Бог хтео, не бисмо ни ми ни преци наши, поред Бога, никог обожавали, него једино Бога. Такође, да је хтео, не бисмо ништа забрањеним сматрали.” Исто то ништавно оправдање износили су и они пре њих. А зар су Божји посланици били дужни нешто друго већ јасно да истину обзнане? Једино то је њихова дужност. Бог је онима који не верују дао слободну вољу и могућност избора, па им је послао посланике да их позивају у веру, и због тога они, неверници, немају право да се правдају судбином, Божјим одређењем.
Отвори у читачу - Прочитај целу суру